Milan Mažić o Senadu Ramusoviću...

...

A onda, kao grom iz vedra neba, prozujala je vest koja je potresla sve košarkaške radnike u Srbiji - umro je Senad Ramusović u 56. godini života.

Svi koji smo Ćerka poznavali bili smo u neverici. Okretao sam telefone kolega pokušavajući da od nekoga čujem kako nije istina, ali uzaludno.

Bio je legenda srpske sudijske scene. Upoznao sam ga još dok sam bio klinac i počinjao da sudim, a on tada sudio ligu stare Jugoslavije kao jedan od vodećih arbitara. Sačekao je nas mlađe na Prvoj ligi tadašnje Jugoslavije, kada je, iako bez međunarodnog znaka, bio jedan od nosilaca sudijske liste. Dočekao nas je kao prijatelje, ne kao konkurenciju i ubrzo nam je postao stariji brat.

Želeo je sa nama sve da podeli, dobro i loše, da nam uputi zamerke i kritike, ali i podrži savetima u napredovanju. Neke njegove rečenice večno su mi ostale urezane u sećanje, kao zvezde vodilje kroz moju sudijsku karijeru. Neke od njih postale su deo nepisanog kodeksa koji vlada među košarkaškim sudijama i prenosi se kroz generacije...

Svi mi navijamo ili za Zvezdu ili za Partizan, govorio je. Nemoguće je da si iz sporta i da ti jedan od dva velika kluba nije draži. Ali, kad se izađe na teren da se sudi Derbi sve se svodi samo na jednu rečenicu: Partizan se voli, a Zvezda se čuva... ili obrnuto!

Neke od svojih najtežih utakmica sudio sam sa njim. Na terenu je bio nasmejan, utakmice vodio sa lakoćom i šmekom koji je tako dobro znao da nosi. Nije mu bio bitan izgled, bila je bitna odluka. A čak i kada je bilo najteže i najveća tenzija, znao je da ofarba liniju i pokaže svoj omiljeni znak, koji smo svi mi mlađi imali kao dodatno nepisano pravilo u knjizi mehanike.

Još i sada, ubeđen sam, sve kolege koriste njegovu maksimu kao odgovor na pitanje kako je bilo na utakmici: Prazni protokoli, ljubim ruke.... Sa Ramusom nije bilo primedbi, čak i kada je bilo grešaka i problema. On je to rešavao na samo njemu svojstven način, mirno i sa osmehom.

Učio nas je Ramus i kako da se ponašamo van terena, ne samo na njemu. Oblačenje je moralo da bude tip-top. Možda nisi lep i visok, ali možeš da kupiš sebi lepo odelo i tri bele košulje, pričao nam je. Bele košulje na sve idu, samo kad su čiste i opeglane!

Nemojte biti ko roboti, govorio nam je. Sudija je živo biće i mora da pokaže emocije. Ostaće zabeleženo i kako je kroz šalu uvek voleo da kaže: Koje su tri najvažnije stvari u košarkaškom suđenju: Isplata taksi pre utakmice, tuširanje posle i večera!. I na taj način nas je opuštao, uveravajući nas da će i na najvrelijim terenima sve proći kako treba.

Pre šest godina okačio je patike o klin i postao delegat na našoj prvoj ligi, a ubrzo zatim i na ABA ligi. Ramusa su cenili svi koji su, još u doba ex-YU sa njim delili sudijski hleb, pa je svako hteo da ga ima u svom timu.

Uvek nam je pokazivao adresar svog mobilnog u kome nije bilo niti jednog jedinog broja! Ali, ako vam je neki broj trebao, Ramus je bio živa enciklopedija i od njega ste informaciju mogli dobiti u trenutku. On je ljude držao u srcu i glavi, a ne u aparatu, kako je sam voleo da kaže.

Bilo je zadovoljstvo sa njim ići na utakmicu, jer je sve bilo kao po loju od prvog trenutka. Ćerko nikad nije kasnio, poštovao je tuđe vreme i ništa nije prepuštao slučaju. Provesti vreme pre teške utakmice sa njim bilo je pravo opuštanje, uz uvek zanimljive priče iz njegove duge karijere.

A posle utakmice, čuveno treće poluvreme, u svojoj režiji i na najboljem mestu, gde god to bilo na prostorima stare nam Juge. Znao je Ramo svaku kafanu kao svoj džep, šta je specijalitet i šta se najbolje jede. Direktno sa vrata restorana, pravo u kuhinju, da sa kuvarom dogovori šta da se spremi. Jelovnici nisu bili potrebni.

I juče je Ramus krenuo na utakmicu da bude delegat. Ka Čačku, na Juniorsko prvenstvo Srbije. Pozlilo mu je u kolima kod Šatornje, a bolnica u Topoli bila je predaleko da bi bilo šta moglo da se učini. Otišao je na poslednji put onako kako je i živeo: za košarku i sa košarkom.

Neverica je i danas među nama, generacijom koju je on podržavao i sa kojom se družio: Ika, Čaja, Bane, Gliša, Ober... Ne želimo da verujemo da u sredu, kada Ramus kreće na svoj poslednji put, neće biti sa nama na nekoj od utakmica.

Teško je završiti ovu priču na bilo koji način. Nadam se da je Ćerko na nekim boljim terenima od juče, da ne presuđuje, kao što nikad nije, nego se druži sa nekom boljom košarkom od ove zemaljske. Jer, to je zaslužio!

Neka te anđeli čuvaju, prijatelju moj!